ЕНТУЗИЈАЗАМ И ЉУБАВ - СРЖ ПРОФЕСИЈЕ - интервју ( 6-9 стр.)

 ПРОСВЕТНИ ПРЕГЛЕД - дигитално издање

– Шта је то „добра школа” и мора ли ђацима у њој бити тешко да би и знање које из ње понесу било квалитетно?
Школа је место изузетно важно за целокупни развој личности ученика. Како добар део дана ученици проводе у њој, школа настоји да што квалитетније испуни образовно-васпитне циљеве. Настоји се на томе да ученици стекну знања и вештине, које ће користити касније, у старијим разредима и током даљег школовања, како би се оспособили за живот у заједници.
Идеална школа је база, темељ на који се надограђују и стематична знања стечена прво у млађем школском узрасту. Често ђацима кажем како је драгоцено све што чујемо у настави, да је свака реч/реченица један каменчић који је део малтера за темељ куће. Тај темељ је чврста основа добре школе, јер се само на чврстој основи може изградити стабилан „објекат“. Да би школа била добра за ученике треба кренути од доброг уједначавања ученика у одељењу  (почев од првог разреда) образујући једну хетерогену групу ученика. Они са својим различитостима – различитим капацитетима, карактерима и социјалим картама, биће тада у позицији да се уче социјализацији, толеранцији и поштовању правила једнаких за све.
Како би рад са ученицима био квалитетан, а да не дође до расипање снаге учитеља у настави,  битан је и оптимални број ученика у одељењу (од 20 до 23). Са мањим бројем ученика у одељењу организација и реализација наставе је далеко квалитетнија, јер је индивидуални приступ ученику већи. Добра школа је она школа коју ученици доживљавају као своју кућу у којој се осећају срећни и успешни. У млађим разредима имамо прилику свакодневно то да видимо, кроз односе ученика са учитељима/ицама, другарима и сл. Недавно смо на игралишту, док смо реализовали Дечју недељу, угледали цртеж кредама на бетону, рад ученице 2. разреда. Писало је „Волим живот, јер постоји школа“, што нам је показало да је за њу школа доживљај „куће“ у којој се сигурно и срећно осећа. У доброј школи, поред развоја емпатије и добрих социјалних односа, мисли се и на развој индивидуалних карактеристика ученика, јер се програм креира у складу са учениковим аспирацијама, интересовањима, могућностима и  талентима. Добра школа је она школа где запослени долази срећан, и одлази задовољан, јер испуњава своју професионалну мисију. Добра школа је оно место у ком су деца срећна, јер се друже, ефикасно усвајају знања и стичу вештине.
Добра школа је и она школа која се мења, ослањајући се на добре примере из традиционалне школе, али вољна да иде ка савременим тенденцијама - у корак са временом, како би на занимљив начин остварила циљеве.

– Шта, по Вашем мишљењу, чини доброг учитеља? На који начин се ствара добра атмосфера у учионици и са ученицима гради однос међусобног поштовања?
Бити учитељ није пуко занимање, већ позив ком се одазиваш са неким утемељеним личним карактеристикама. Оно што чини доброг учитеља је љубав према деци и помагању да деца/ученици постану успешни и добри људи. Са том поставком се приступа раду у учитељском позиву.
Нормално је да добар учитељ поседује професионалне компетенције које га чине добрим у реализацији наставне праксе. Компетенције нису упитне у раду. Сви запослени их имају. Оно што чини доброг учитеља је прегршт позитивних особина, које проистичу из личности, а не из професиналног кода. Учитељ својим примером - ставом, одевањем, културом, начином обраћања и сл. омогућава ученицима да се идентификују са добрим моделом. Ја, на пример када улазим ујутру у одељење након што пожелим деци добро јутро, питам их како су, да ли су се наспавали, мало попричамо о поједином примеру. На тај начин пружам им модел некога кога интересују њихова осећања и вољност да саговорник буде саслушан.
Добар учитељ треба да ради на постављању позитивне емоционалне климе за рад и понашање, која ће да поспеши активност ученика и задобије њихово поверење, које се тешко стиче, али лако губи. Врло је важно да је наставник човек од речи, да испуни оно што је обећао, јер у супротном се доводи у питање његова доследност, морал, а самим тим преиспитују се и друга питања професионалне етичности. Добар учитељ је комуникативна особа, која гради демократски однос, уважава саговорника и не осуђује. Он је топао и емпатичан, јер само добар учитељ има капаците за разумевање ситуације и спремност за њено решење. Он мотивише ђака и показује му да у њега верује, а самим тим и ученик почиње да верује у своје потенцијале. Ученици воле кад преко пута себе имају учитеља/цу који је доследан, толерантан, емпатичан, борбен... Доброг учитеља чини ваљан однос са колегама у колективу. Спреман је свима да помогне, да се усавршава и вољан за прихватање разних иновација у свом педагошком деловању.

– На који начин одржавате пажњу и дисциплину за време часа?
Ретко имам проблем са дисциплином на часу. Морам признати да реч „дисциплину“ баш и не волим, јер ме подстећа на војне термине, на строгу уређеност. Ученици имају промене динамике у понашању изазване различитим физичким иритацијама, биолошким нескладом, а некад је проблем дубљи што изискује интервенцију стручног лица.
Кад се то и деси решавам невербалном опоменом (куцкањем прстима о сто, длан о длан...), ставим до знања да се престане са нарушавањем хармоније часа. Постоје тренуци када дође и до разговора око проблематичног понашања, где се брзо открије узрок, а чим се то деси прелазимо на његово решавање. Користим различите технике у сузбијању лошег понашања. Понекад је то само обећање засновано на поверењу, стављање у туђе ципеле (Како би теби било да си...), а некад кроз креативнији начин решавамо проблемску ситуацију. На пример, са ученицима саствљам Уговор о лепом понашању. На том Уговору је изнето оно што треба да промени у свом понашању, и предлози решења, али и могућих казни ако се непримерено понашање настави (оквирни рок трајања уговора је две недеље). За сваки помак у понашању ученика похваљујем (детектујем сваки мањи корак, који води побољшању понашања). На крају ученик добија самоевалуациони лист на ком су питања и смајлићи, које ће у зависности од одговора обојити.
С обзиром на то да се бавим и драмском комуникацијом у настави, често ученике са проблематичним понашањем укључујем у драмску активност. На тај начин подстичем и убрзавам промене, које се награђују аплаузом, а не критиком.

– Са ким је најтеже сарађивати, са децом, родитељима, колегама или системом?
Најлакше је сарађивати са децом, а најтеже са системом. Систем не разуме учитеља практичара, који је заправо стуб просветног механизма,  јер ради један од најважнијих друштвено-одговораних  послова, а то је образовање и васпитање деце. Тај стуб постаје нестабилан, јер бива урушаван разним упутима, контролама, бирократским наметима, чиме се скреће фокус са наставног деловања на задовoљавање форме. Закони и правилници који се доносе не иду у корист учитељу, већ га оптерећују, дискредитују углед  и позивају на што већу одговорност и ускраћују простор за испољавање креативних идеја и иновација. Нове тенденције у образовној политици претвориле су и родитеље, као прве сараднике школе, у део мешинерије где своја незадовољства искаљују према школи/учитељу, додатно урушавају углед овог племенитог позива. Ентузијазам и љубав према позиву је једино светло поље које учитељу даје снагу да опстаје у просветном систему.

– Шта је то што бисте саветовали родитељима да промене у односу према учитељима и школи, а шта би ваше колеге требало, можда, да раде другачије?

Родитељима бих саветовао да верују учитељу свога дететата, јер од њиховог става зависи какав ће став дете да изгради према образовању, ауторитету и понашању. Деца учитеља доживљавају као трећег родитеља и јако им је битна повратна информација коју им родитељи о учитељу дају. У данашњем времену, када је нарушен ауторитет просветног радника родитељ је кључ за поправљање односа. Веома је важно како родитељ комуницира са учитељом, да ли наступа са позиције поштовања, супериорног става или позиције моћи. Ученици верују својим учитељима, а ту слику могу само да пољуљају родитељи. Родитељи и учитељи су пре свега сарадници који раде на истом задатку. Проблем је у томе што све више имамо родитеља, који не вреднују знање ученика, него оцене, као и велика очекивања од деце, али и од учитеља, што може негативно утицати на емоционални развој детета (сталан страх од критике, казне…). Што се тиче колега, треба да саслушају и разумеју проблеме родитеља и настојe да се заједнички дође до најбољег решења проблема, уз међусобно уважавање и поштовање.
 
– Да ли ученицима дајете неки посебан домаћи задатак током летњег распуста, на пример, да читају лектиру. Колико њих прочита препоручено и колико њих су генерално заинтересовани за читање?
Ученицима увек пред распуст пожелим угодан одмор уз породицу, али и уз књигу, да се друже са другарима, али и са књигама. Како настојим да негујем читалачку културу код деце, јер се и сам бавим писањем за децу, упућујем их да посете библиотеку и ту одаберу бар једну књигу коју би требало прочитати за време распуста. У настојању да подстакнем развој читалачке свести, саветујем им да воде читалачке дневнике или да бар записују лепе реченице и утиске, како би што боље радили на говорној култури -  реченице треба спремити за излазак, „умити их и очешљати“, јер тако лепо сређене биће спремне за писмени задатак из српског, на пример или за лепшу свакодну конверзацију.
Увек се изненадим како један део одељења заиста прочита те књиге, што ме бескрајно радује. Деци треба времена да поверују књизи и магији коју она има. Неко од њих бива увучен у редове реченица препоручених књига. Задатак учитеља је да их на то све време подсећа и оформи простор у коме ће се они можда заљубити у књигу. У школи често организујемо акције: „Даруј књигу“, „Како расте библиотека“, „Читамо за млађе“, „Књига живи“ и разне друге акције у сарадњи са школском библиотеком, која нам помаже да ђацима укажемо на бесмртност књиге. На зиду наше учионице дуго је стајао плакат који сам, заједно са ученицима, направио. На њему је писало „Само читај, немој да се стидиш, што више читаш, више видиш". Сваке године учествујемо на ликовном конкурсу „Мој омиљени књижевни лик“, Народне библиотеке Ужице, који настоји да књигу и библиотеку приближи деци. И са тог естетског аспекта треба прићи деци и на суптилан начин, кроз ликовно изражавање, говорити о књизи.
Чињеница је да данас деца слабо читају, али за то је понајвише крива напредна технологија, која ствара зависност – коришћење мобилних телефона. Они заокупљују време за рад и читање и одвлаче пажњу деце од важнијих ствари. Али и ту технологју треба искористити на ваљан начин и пласирати им садржаје који им могу бити атрактивни. На пример, већ неко време пишем едукативно-културни блог „КРЕДарт“, на ком, поред свакојакости о школском животу, задацима у настави, пишем и краће рецензије књига, препоручујем их за читање. Заиста се надам да ће се деца полако и све више окретати књизи као пријатељу који их никада не може разочарати. То је тежак и дуг процес, али вреди.
 
– Да ли имате неки обавезан списак или препоруке књига или аутора које би ученици требало да прочитају?
„Важно је окружити се књигама“ је реченица коју говорим ђацима, јер је неопходно бирати добро друштво. Али јој, изгледа, и даље један добар део деце не верује. Но, ја желим да моји ђаци, или бар неко од њих,  поверују у  њену снагу утицаја на развој личности. У књигама се, кажем ученицима, могу спознати различити карактери ликова, а то вас учи да добро процењујете људе, препознајете њихова осећања и намере. И најважнији је филм, који се креира у вашој глави, а који ниједан режисер не може направити, јер је ваш јединствен. Постављам и занимљива питања којима провоцирам машту:
−   Шта мислити где је сада Босоноги?“
−   У „Мачу кнеза Стефана“ се налази једно необично име, открићу вам само једно, то је Миоша, а има их још, сазнајте.
−  Знате ли, децо, ко су Маљутци? У „Зеленбабиним даровима" има још необичних бића...
 Моја препорука њима је да прочитају од Драгана Лакићевића „Мач кнеза Стефана“ − роман инспирисан догађајима и личностима из нашe историјe. У роману сe смењују рeално и чудeсно, уз eлeмeнтe народног прeдања и eпскe традицијe. Поред тог романа препоручујем четвртацима и „Књигу о Марку“, Светлане В. Јанковић, „Загрли месец“ и „Изазов“, Данице Богојевић, „Мачка звана Миш“, Андреја Сен-Сењкова, серијал романа „Пет пријатеља“, Инида Блајтона и Ајлин Сопер, збирке поезије Тода Николетића и других домаћих писаца, „Агија и Ему“, Коларова, „Ципела на крају света“, Дејана Алексића.
 
– Да ли сматрате да би и учитељи, поред родитеља, требало да утичу на стварање добрих навика код деце, када је реч о слушању музике, избору књига, одласку у позориште, музеје, биоскопе…?
То се подразумева у образовању. Тај рад на  неговању и стварању добрих навика код деце, било да је реч  о доброј музици, литератури, позоришним представама, филмовима… поред школе потребно је да негују и родитељи (јер је то у школи део образовног програма рада), како би развијали естетску компоненту у васпитању и образовању и подигли културно-педагошки ниво детета. Поред тога у школи се ради на усвајању позитивног система вредности, али важно је да родитељи такође испрате и подрже такав начин рада. Веома је важно да ученици слушају добру музику. На пример неки часови су често у корелацији са музичком културом. Поред композиција предвиђених планом слушамо и музичке подлоге (инструментале) који опуштају док деца раде, на пример математику. Ако не успемо да одемо у позориште, потрудимо се да позориште дође код нас, али га само измислимо – костимирамо се у одређене улоге и стварамо сцену.

– Да ли имате савет за колеге који су на почетку каријере?
Колеге на почетку каријере бих посаветовао да, ако заиста воле свој позив, буду спремни за промене које долазе и разне животне ситуације које носи свакодневни школски живот. Врло је важно да истражују и проналазе најбоље путеве пласирања знања у складу са индивидуалним потребама сваког ученика. Да схвате да је ученик епицентар важности образовно-васпитног система у ком је важан њихов приступ, а не задовољавање форме бирократских намета... да је важније од добре припреме и већа спремност и спретност, инвентивност у самој реализацији часа. Поручио бих им да развијају код себе креативност, јер из ње произилазе разне едукацијске провокације које буде дечју пажњу и знатижењу. Посаветовао бих им да раде на својим компетенцијама, развијају комуникацијске вештине у односима, јер је комуникација кључ опстанка. Правилним приступом у комуникацији имаће уважавање и од колега и од радитеља својих ђака, који треба да буду њихови савезници у послу, а не супротстављене стране.
 
– Добитник сте неких признања и награда. Коју бисте посебно издвојили и због чега?
У просвети радим шеснаест година. Позив учитеља ме јако испуњава и отвара простор да примењујем неке од вештина које сам понео. С обзиром на то да се залажем за неговање инклузивне културе, радио сам на неколико пројеката социјалне интеграције деце са тешкоћама у развоју. Написао сам и режирао инклузивну представу „С оне стране дуге“. Са њом смо, заједно са Удружењем дистрофичара Златиборског округа, конкурисали на конкурсу Жане Борисављевић „Ухвати живот“, у организаији Образовање плус, где смо 2016. у Београду, награђени 2. местом за промовисање правих живитних вредности. Ова награда и подухват ми је био важан, јер је био прави пример инклузивног деловања. Представа је настала прво у учионици у којој је глумио ученик са ЦПМ, а касније реализована кроз Удружење инвалида дечје и церебралне парализе Ужице. Ученици из ОШ „Алекса Дејовић“, Севојно заједно са њима су учествовали у једном формату, који је добио, поред награде на конкурсу, и све похвале гледалаца.
Групу је чинило једанаест учесника од којих су четири учесника чланови Удружења инвалида церебралне и дечје парализе, један из Удружења слепих и слабовидих, четири ученика ОШ „Алекса Дејовић“, један из Уметничке школе Ужице, васпитач из предшколске установе „Полетарац“ и један родитељ. На уверљив, сугестиван начин, у улози животиња, глумци на крају поручују да сами себе прихватају такве какви јесу и да су свој недостатак претворили у посебност.
Поред награда за инклузивни подухват, посебно ми је драго признање ОШ „Алекса Дејовић“, у којој радим, јер су ме 2020. одлуком већине колега, одабрали за запосленог који даје изузетан допринос раду школе.

– У часопису „Учитељ” објављен је стручни рад „Примена драмске активности у школској инклузивној пракси”. Због чега је ова тема била важна за Вас?
   Стручни чланак у часопису био је резултат рада на пољу инклузивне културе у коме сам желео да прикажем пример добре праксе кроз драмску активност. Седам година касније, тј. крајем децембра 2023. године, објавио сам приручник за учитеље „Драмска комуникација у школској и инклузивној пракси“. Иако није истраживачки реализован, заснован је на вишегодишњем искуству применом драмске комуникације у инклузивној пракси у наставном и ваннаставном процесу. Намера овог подухвата је била да се прикажу примери, који  могу да оплемене педагошку праксу учитеља/наставника.
     С обзиром на то да школа треба да буде по мери детета, а у школском систему се и налазе деца са тешкоћама у развоју, важно ми је било да дам свој допринос у подстицању инклузивности, подршке ученицима са тешкоћама у развоју. Кроз драмску комуникацију у настави са ученицима који имају тешкоће у развоју, али и у учењу и понашању, нудим и неке драмске текстове у којим ученици са тешкоћама у развоју могу радо да учествују и имају осећај задовољства и успешности. Питања инклузије и инклузивног образовања су актуелне теме које у наставној пракси наилазе на отпор јер са собом носе и низ проблема који учитељима отежавају рад у настави, али доносе и изазове. Прихватање инклузивних вредности и практичном применом у настави, прати савремене токове образовања, доприносећи личном и професионалном развоју, истовремено негујући и развијајући инклузивну културу.
 
– Да ли имате неку поруку за ваше ђаке?
Своје ђаке учим да, поред тога што је образовање важно, и да им знање нико не може одузети, још важније је бити добра особа. Живимо у нетолерантном друштву, немамо времена једни за друге, а управо је то што треба променити, те им поручујем да буду толерантни, да разумеју понашања других. Иза сваког непримереног понашања се крије нека рана, коју не дреба дирати, већ залечити. Разумевањем и прихватањем другачијег од себе биће на правом путу. Поруке које шаљем ђацима свакодневно су да постану добри људи, да мисле на друге и обраћају пажњу на проблеме својих другова како би били спремни да им помогну. Бавите се спортом, читајте, радите лепе ствари које вас чине срећним. За крај би им поручио да посао који сутра одаберу раде с љубављу, јер је то један од кључева среће. И да, не заборавите оне које су у вас уложили труда и много љубави.