ПУНА ШКОЛА ВРАТА, НИОТКУДА ЂАКА

Пита јeдна школа мала:

"Гдe су сада моји ђаци?

Ходницима мојим фалe

они мали гeнијалци."

А и школско звоно ћути,

сваки дан сe дужим чини.

"Пожуритe, досадно ми 
да вас чeкам у тишини!"
Нина Девић

Откако је свет у карантину, изгледа лепше. Обнављају се извори, слабија је емисија штетних гасова…вода се пречишћава… Чак су и животиње изненађне гласном тишином новонастале ситуације и несвојсвеношћу уништилачке природе човека.  У неким земљама животиње су се „спустиле“ у градове, приближавају се кућама и само што не покуцају на врата, прозор и упитају нас шта није у реду, где смо сви ми, за име света! 

А и школе пуне врата јече од тишине. Ђаци у изолацији уче на даљину преко телевизије и материјала које им достављамо путем образовних платформи. Колико смо се само смејали  идеји о холограмском предавању да и нисмо свесни да смо преко ноћи постали холограми, виртуелни учитељи. Ђаци би ту неопипљиву форму  учитеља/наставника питали нешто, али их на телевизији не чују, не виде да су подигли два прста, иако то што наставници раде обављају беспрекорно посвећено. Постоје и моменти када су се најмлађи ученици дали у плач или протест,  збланути спознајом да на телевизији није њихова учитељица. Просвета је, чини ми  се, добро иступила и у свом несналажењу се добро снашла. Штавише, могло би се помислити да се већ неко време спремала за учење на даљину, за рад из изолације.

Ова врста изолације ме не подсећа на ону из времена НАТО бомбардовања. Другачија је, суптилно је „гора“, осамљеничка и усамљеничка. На латентне врсте отуђености, бар их ја тако доживљавам, нисмо навикли у времену бомбардовања, када су се људи по подрумима дружили.

У петак 13. 3. 2020. вратили смо се са рекреативне наставе из Врњачке Бање, а већ у понедељак је проглашено ванредно стање у Србији. Све је стало, број врата школа је постао бројнији од ђака. Тих дана дао сам себи слободу да мислим како су ми ђаци „отети“, ускраћени за сабирање утисака из Бање и заокруживање краја једне еуфорије у трајању од осам дана. Овде су остала отворена питања, планови које смо заједно планирали нису реализовани. Требало је да завршимо представу, да направимо још један ЕКО рад, да направимо нови размештај у учиоици...да се о много чему испричамо и да се сити изгрлимо за крај четвртог и трећег разреда.

     Изолација не компарира нашој природи. Морамо да се крећемо, исто као и наше мисли. Невидљивим смо нитима повезани и тако заједно чинимо једну животну енергију која има своју сврсисходност. Човек је створен да се повезује са другима, а нарочито у периоду као што је овај, када нам ситуација улива осећај несигурности и незаштићености.  Немојте мислити да су деца мала па не примећују шта се око нас дешава.  Постоје разни начини да се с децом о овоме разговара, али је врло важно уважити њихову забринутост, стабилизовати њихово стање беспомоћности: „Све ће бити у реду“ ...Овај вирус је сличан грипу. Грип прави велике проблеме, само се о корони највише прича“.

У свему овоме највећа помоћ је „самопомоћ“.

Поред молитве и креативних активности које могу ангажовати пажњу -  ПИСАЊЕ је једна од техника с којом се најбоље успоставља комуникација са унутрашњим бићем. Писање о томе шта запажаш,  шта те мучи, не мора значити да ће се дете у том тренутку ослободити емоционалних стега, али ће свеједно показати пут којим треба ићи,  да се бави оним што му је највише важно, а то је властитост, спознавање. Изрећи нешто о чему размишљаш, о ономе што те мучи,   делотворно је, али не колико и написати  на папир,  јер је увек лакше писати него говорити. То је нови осећај, снажнији је. У простору је само дете и папир. Не може нико да га прекори...а папир ће поднети све трпње. Делотворно постаје, како сматрају и неки психолози, када се поцепа оно што је дете написало. Тада такав чин даје на симболици победе над сопственим проблемом. Слично нешто је и писање писма самом себи у будућности.

  За терапијско писање није потребан таленат, а ни време, само побуда, потреба за исказивањем. Поред кратке приче, делотворни су дневници, писање поезије...Некада су наше баке измишљале строфе пред спавање како би свом ункуку/ци одагнале лоше мисли и тиме их заштитиле од „злих сила“ у сну.

Неда тебе Ленка,

Наћи ће мајка лека,

Од кошуте млека,

из јабуке млека...

...

Колико нам мом длану длака,

толико теби урока...

...

Ученици трећег и четвртог разреда у Злакуси су из кућне изолације имали задатак да напишу  кратку причу о новонасталој ситуацији: како је преживљавају, како се сналазе у учењу и колико знају о вирусу. Не узимајући у обзир композицијску струкуру, већ само кратку форму терапијског карактера, писали су и поручивали, како сами себи тако и другима. Тиме су показали да су и те како свесни ситуације у којој су...а и да су се после писања лепо осећали. Њихови састави написани су поред личних фотографија на којима су срећни и задовољни. На тај начин праве сукоб са садржином текста дајући на динамици и емоционалном набоју.