УСКРС ДУХА

 Славица Пејић

Наставник српског језика

у ОШ „Алекса Дејовић“

Севојно

Имам проблем да одаберем реч којом ћу вас ословити. Готово половину живота провела сам са вама у Севојну, радим овде, и верујем да сам међу својима. Стога, добар дан, комшије!

Када сте изразили жељу да вам се обрати неко из наше школе, осетила сам се прозваном и знала да моје колеге прећутно од мене очекују да се огласим. Обрадовала сам их својим пристанком, мада их унапред упозоравам да можда нећу испунити њихова очекивања.

Недељама већ снажне емоције доминирају, одвајају нас од свакодневице. Смењују се страхови, нада, очај, стрепња. Идемо са скупа на скуп, охрабрујемо једни друге, преиспитујемо личне и заједничке одлуке. Ми кршимо закон.

Нисам рада да правдам обуставу наставе нити да било кога убеђујем да схвати зашто смо приморани на овај најрадикалнији облик борбе за своју професију.

Не желим да говорим о непоштовању потписаних споразума, о губитку угледа, о одсуству воље, о притисцима, о значају образовања. Све то сте чули, уколико сте желели да чујете, од мојих колега, од својих пријатеља, од своје деце.

Нећу говорити ни о лепоти ни изазовима свог позива, ни о томе да поред примарног образовања треба да смо и иноватори, правници, психолози, социјални радници, мотиватори и аниматори, по могућству да, док предајемо преобимно и тешко градиво, будемо занимљивији од јутјубера.

Не желим да причам ни о свим извештајима, плановима, образложењима, записницима, о хиљадама страна наших годишњих и школских програма, јер је то неподношљиво досадно, а неки су одлучили да је једино то битно.

Ето, о свему томе нећу говорити, јер сам просветни радник. То су они људи који раде са децом. Е, о деци, о њима једино желим да говорим, њима да објасним, безброј пута да поновим да је знање моћ, да је истина највећи савезник, да је живот често тежак и неправедан, да је све што се новцем може платити јефтино, да се за своје поступке одговара и да све што урадимо изазива последице.

Ми, први пут својом одлуком, нисмо на часовима. И спремни смо на санкције, на отказе, на претње и непоштовање смо већ навикли, а ових дана навикавамо се и на игнорисање чињенице да десетине хиљада ученика нису у учионицама.

Немали број пута пожелели смо да одустанемо од свега, да променимо посао, често смо то и наглас изговорили. Уморили смо се од осуда, замерки на наш рад, непрестане контроле.

Не знам колико је деце проводило време са мном за ових 20-ак година, нисам сигурна ни колико сам их научила, ни да ли сам морала боље. Неке од њих сретнем, лекари су, продавци, носе војну и полицијску униформу, спортисти су, правници, занатлије и инжењери. Неки су пошли и мојим стопама, само не желе да раде у школи.

Али, ових јануарских дана око Божића, осетила сам велики ускрс духа и схватила да је у земљи, у којој је умност и стручност готово непожељна, бити просветни радник највиши облик патриотизма.