ДЕЧАК ОД УГЉА

одломак из романа у припреми ,,Дечак од угља"

аутор: Радован Павловић

Linda Vachon

Звонило је за крај другог часа. Сви су жељно ишчекивали да се час математике заврши како би ђаци што пре изјурили из учионице у намери да заузму боља места у школској кухињи. Редовно су се у трку заглављивали на вратима учионице, јер троје-четворо тврдоглавих нису успевали да направе стратегију освајања школског ходника. На првој линији фронта, најсилнији и најхрабрији кретали су се у стампеду, као бизончићи који остатак свог крда оставља у пепелу афричке прашине. Из одељења 4-3 излетали су гнуови, газеле, по која жирафа, слончић... оглашавајући се различито, а из 4-1 крилима су лепетале разне птице. Нису дозвољавале бизонима да пређу испред њих. Било је ту препелица, ждралова, али и понека афричка кока. Девојчице нису у томе уживале, али је било појединих које су желеле да престигну дечаке. Ходник је звечао од жагора и испуњавао читаву школу од првог до трећег спрата. Кад се заврши поход на школску кухињу, из учионица су излазиле посебне врсте – учитељице.

Овако је изгледао сваки дан у Сибиновој школи. Пар дечака међу којима је био и Сибин, нису јели у кухињи. Редовно су узимали своје сендвиче и јели у дворишту, некад код позиде ишаране графитом о јакој љубави Петра и Лене, а некад у хладу оближњег дрвета. Сибин је тражио место где може да поједе на миру свој сендвич, а да му не приседне од Пикове банде. Узео је два три залогаја пре него што се појавио Пик, озлоглашена хијена, понављач. Друштво су му правиле још две хијене, Борко и Дробњак, рекордери у броју лоших оцена. Дробњак је ишао са Сибином у разред и извештавао Пика о менталној слици жртве. Већ читав трећи и четврти разред Сибина су на различите начине провоцирали и вређали. Нервирало их је то што је увек био лепо одевен, имао нове патике, а некако их је својом несавршеном физичком појавом сам Сибин вређао. Одавао је утисак лаког плена.

Тек што је начинио два залогаја, испред њега се појавио Борко, озбиљног лица и чврсте намере да науди жртви.

‒ Са чим ти је тај сендвич?

‒ Са шунком, маслинама и путером од авокада ‒ доврши Сибин залогај и стаде да га гледа преко наочара, смишљајући начин да превазиђе овај тренутак.

‒ Чујеш ли ово Дробњак – рече Пик. – Путер од авокада, па ко још то једе... и шта ти је то авокадо?!

‒ Једу га само мамине мазе, које имају новца да приуште себи и Нитендо – зарежа Дробњак.

‒ Шта му је тај авокадо, је л то неко месо? Мора да је неко месо! ‒ укључи се и Борко.

‒ Не! ‒ одважи се Сибин. ‒ Авокадо није месо, заправо није ни поврће: већ воће.

‒ Бљак, сендвич са воћем – изненади се Дробњак.

‒ Авокадо је биљка из Јужне и Средње Америке. Другачије је зову и „алигаторска крушка“.

Веома је здрав. Има облик крушке, а кора му је мочварнозеленкасте боје, попут алигаторове ‒ мирно је саопштавао Сибин.

Пик му оте сендвич из руке и загризе, очекујући неки неприкосновени укус, од којег ће спознати тајну мочварних крокодила. Иситни га у зубима и не успе да прогута, већ га испљуну.

‒ Добро, јесам ли ти ја рекао да не волим тај, авокадо! ‒ Што лепо не донесеш нешто са пршутом, кечапом, мајонезом... што сви воле. Сутра ћеш нам донети неку пицу са ананасом и кришкама јабуке ‒ грохотом се насмејаше, церекаво попут хијена.

‒ Врати ми сендвич, Пикчевићу! Одважи се Сибин и покуша да му га узме.

Игра звери и плена. Церекали су се што су изазвали бесну реакцију спремни да се разбацују грубостима.

Хватајте га! Нареди Пик двојици помоћника. Обојица су га вукли за руке док најјачи међу њима није подигао металнa врата котларнице. Уз мали напор угурали су га у бункер у ком је била лопата и брдо истовареног угља. Ситну угљеву прашину побацали су на њега и добро му намазали лице док се безуспешно опирао у одбрани.

Осмеси са њихових лица нису силазили. Дробњак се посебно веселио јер никада уживо није видео црнца. Затим су врата која су била у равни земље затворили. Пикови помоћници су подигли тешки камен и положили на врата. Сви су чули звоно за крај великог одмора. Одјурили су у своје учионице. Школско двориште се убрзо испразни. У бункеру котларнице лежао је Сибин окружен мраком. Из стомака мркле гробнице угља жив је лежао и дозивао помоћ. Трећи час је увелико почео. Сибинова клупа била је празна.

‒ Учитељице, нема Сибина ‒ већ два минута Зорана је држала два прста у ваздуху. Ученици су ловили једни другима знатижењне погледе и гледали ка празној клупи за којом је седео. У том тренутку врата су се отворила и у учионицу је тихо ушетао Сибин, Дечак од угља.

Засатрашујуће мирна црна приказа пропраћена је до клупе ћеретањем и угушеним смехом. Неки су правили шале на његов рачун. Необуздани у својој радозналости питали су га када је то одлучио да постане оџачар, или се играо барутом... но њему то није било смешно. Само је мирно седео и ћутао, ширећи око себе нездрав мирис очаја. Његов неми глас чула је Дана Стаменов, учитељица сноликог изгледа и трошне лепоте. Не скривајући забринутост због настале ситуације одмах је наслутила да му је ово недело начињено.

‒ Ко ти је ово урадио, Сибине, драго дете? ‒ посматрала га је у чуду као какав предмет са свих страна.

Сибин је био комад угља у ватри у којој се разгорео. Дубоко је дизао и спуштао груди. То је био његов одговор. Лице му је било потпуно црно, осим предела око очију, јер је имао наочаре. Бела мајица , панталоне, патике уклапале су се у његову угљену појаву.

‒ Ја сам видела шта се десило ‒ уста Зорана и сви се окренуше према њој.

‒ Ко?! ‒ учитељица је сад била бесна.

‒ Дробњак и његова дружина ‒ храбро ће Зорана.

‒ Не лажи! То могу и да докажем ‒ зајеча Дробњак. На мени нема ни трунке угљеве прашине, ни трунке! Погледајте, руке су ми чисте ‒ подигао је раширене дланове увис како би сви могли да их виде. Људе који отварају шаке према људима сматрају искренима, за разлику од оних који руке крше и прекрштају их. Већина одељења је знала да поред тога што се Дробњак није могао похвалити памећу, није могао ни племенитошћу. Био је и зао. Упутио је жртви поглед претње, али му то заправо сада није важно. Важно је било да познатом насилнику нису веровали. Иако су сви гледали у његове испружене чисте дланове, сви су знали да су му руке запрљане лошим делом.

Владао је мук нарушен јецајем и лупањем срца у ушима дечака. Чак је и правдање Дробњаково престало када су у учионицу ушетали директор школе Протић у пратњи психолога Дринке. Сибин је послат на умивање, након чега су позвани његови родитељи. Дробњакови нису. Мајка га је одавно напустила, а отац одлежава казну у Централном затвору.

Следећа три дана клупа Дечака од угља била је празна. На Сибиновом столу је остало мало угљеве прашине.