ЛУТКЕ НАСТАЈУ ИЗ ЉУБАВИ

Интервју са Анитом Пешић Луткољубицом

Вапитачи/це и учитељи/це су главно упориште за стицање основа васпитања и образовања детета. Поред тога што обављају веома важан и друштвено одговоран посао налазе времена да своје професионалне капацитете прошире, а све то како би унапредили квалитет васпитања и образовања. Анита Пешић познатија и као Луткољубица, поред тога што је и песникиња, захваљујући својој ликовној флуентности, васпитачке компетенције исказује и као организаторка ликовних конкурса, на којима као награду за најбоље цретеже лутке, прави оригиналну лутку према том цртежу.

Ко је Луткољубица?

Датум и место рођења: 08.04.1987. Ниш

Образовање: Академија васпитачко-медицинских струковних студија, Алексинац

Звање: Васпитач – специјалиста за драмско васпитање

Луткољубица је посвећена мама – сада већ великог дечака, али и неуморна (друга) мајка свој деци коју чува и са којом ради. Сваку могућу прилику и слободно време она бира да проведе са најсрећнијим делом човечанства – децом, на најкреативнији могући начин. Луткољубица њима помаже да срећно и безбрижно расту, а деца њој помажу да заувек остане дете.

Због чега сте се одлучили да постанете васпитачица?

Заправо, мој први избор је био графички дизајн јер сам одувек била орјентисана ка уметничком стваралаштву. Од малих ногу сам (уз теткину помоћ) дизајнирала и шила хаљине за барбике, а млађе девојчице из комшилука су свакодневно долазиле код мене да се играмо луткама. Увек сам се радовала дружењу са најмлађима – није случајно што то чиним и дан данас. Жеља да упишем Академију за васпитаче јавила се када сам схватила да једино васпитачица има привилегију да се трансформише у докторку, глумицу, певачицу, сликарку, стјуардесу и све друго постојеће и непостојеће што пожели, кад год пожели. У овом се позиву савршено уједињују сви моји таленти који захваљујући деци непрестано расту и разгаранавају се. Нема срећнијег позива на свету јер су дечја љубав, захвалност, радост и маштовитост, најлепши дарови које у животу можемо добити.

 

Васпитачица 

Васпитачица је жена –

међу децом омиљена.

Са њима је сваког дана

весела и насмејана.

 

Она глуми, пева, пише,

стално децу инспирише.

Од њих она ствара људе,

који се воле, који се труде.

 

Деци даје пуно знања

и дубоких осећања...

Сви тренуци са њом вреде

и никада не избледе.

 

Раздрагана је и мила,

има моћ да створи крила...

Нестварна је као бајка

и вољена као мајка.

 

                                                              А. П

Васпитачи/це, као и учитељи/це, углавном су креативна бића. Шта Вас је подстакло да се бавите луткарењем? Зашто лутка?

Чари луткарства сам први пут искусила на Академији за васпитаче. Циљ ми је био да направим лутку са каквом бих волела да се играм, да сам дете. Затим сам, након запослења, почела израђивати лутке за потребе вртића, ради представа и других игровних активности са децом. У последњих пар година најчешће правим лутке по наруџбини. То су ликови из цртаних филмова, из ТВ емисија, игрица, бајки, а највише уживам у изради лутака по угледу на фотографију или дечији цртеж, односно – по дечјем дизајну.

Лутка је изванредно средство које помаже детету да храбрије закорачи у свет. Игре са луткама подстичу децу на бројна питања и размишљања, буде њихову свест и развијају активан однос према околини и животу уопште. Не смемо заборавити да су дечје (драмске) игре карактеристичан начин понашања из кога сазнајемо и оно што деца не говоре директно, речима, а што свесно или несвесно у себи носе, потискују или скривају.

Колико драмске активности у предшколском (учионици) помажу деци да савладају одређене садржаје?

Драмске активности итекако помажу деци да науче много тога о себи самима, као и о свету око нас. Последња представа коју сам радила са децом зове се „Сунчица и седам чаробница“. У питању је еколошка бајка коју сам написала за децу различитих узраста, која садржи пуно поука, али и хумора. Деца су спонтано и кроз игру учила о рециклажи и заштити природе, о животињама, биљкама итд. Сада, са тим знањем и свешћу, другачије приступају природи, и што је најбитније, преносе своје знање другима.

Сећам се једног дечака са аутизмом којег сам давно чувала, он је након годину дана одбијања да учествује у групним активностима, сам изразио жељу да буде ловац у завршној представи и чак је одабрао девојчицу (симпатију) која ће бити Снежана. Он је веома ретко остваривао контакт очима, али је Снежану током представе гледао са дивљењем и стојички је бранио од зле маћехе. Његова мајка је плакала од среће када смо наступали пред родитељима, сви смо на то гледали као на ЧУДО којем смо удружени, сви заједно допринели.

Сведоци смо да се у васпитно-образовним установама све више интегришу деца којима је потребна додатна подршка. Због чега нам је важна инклузивна култура?

Инклузивна култура је темељ свега доброг што једно друштво може имати. Уз помоћ инклузивног образовања учимо децу хуманизму и на пријемчив начин развијамо код њих бројне квалитете који у њима оснажују осећај заједништва. Ако желимо да од детета створимо човека који воли и поштује себе – и друге; ако нам је циљ да у детету оснажимо најчистије особине попут: емпатије, брижности и несебичности, инклузивна култура ће нам показати пут. Ево моје песме посвећене деци са аутизмом.

Вредим и ја!

Други је април, погледај свете,

видиш ли плаве балоне што лете?

Чујеш ли песму слоге, јединства

и миле звуке срећног детињства?

 

Свирам је већ и певам у себи,

мада бих радо певала теби...

и њој и њему и целој планети –

сваком ко ме се данас сети.

 

У мом су свету нестварне ствари

често једини стварни другари...

Кад ме узнемире гужва и бука,

највише треба ми твоја рука.

 

Некад се смејем, некад се љутим,

а некад волим дуго да ћутим.

Остани ту и све ћу ти рећи

о мојим сновима, тајнама, срећи.

 

Међу нама је разлика мало,

до другарства је свакоме стало.

Поруку шаљем, свет нека зна –

к'о свако други вредим и ја!

 

(Песма посвећена деци са аутизмом)

 

                                                                  А.П

Да ли сте се у Вашем раду сусретали са децом која имају потребу за додатном подршком?

Да, радила сам са децом која имају потребу за подршком и морам рећи да су моја искуства веома позитивна, с обзиром на напредак који смо успели да остваримо, уз веома успешну сарадњу са родитељима. Могућ је заиста велики, често неочекиван напредак уколико родитељи на време препознају и прихвате чињеницу да је њиховом детету потребна додатна подршка, те се благовремено, почну предузимати одговарајући кораци (уз неопходну асистенцију стручних лица) који ће помоћи детету да се на што безболнији начин социјализује и припреми за школу.

Једно од мени посебно драгих и незаборавних искустава када су у питању деца са потребом за подршком, јесте израда лутка по лику дечака са Дауновим синдромом. Било је то пре пар година, контактирала ме је његова тетка, рекавши ми да он не воли да носи наочаре за вид, као ни слушни апарат, а стицајем околности мора носити оба. У њој се родила сјајна идеја да сестрићу поклони лутку са његовим ликом, наочарима и слушним апаратом, о којем ће он бринути, и на тај начин стицати навику да брине о себи. То је незаборавно искуство за мене, прожето посебним сентиментом, и увек ћу га се радо сећати.

Лутка је специфичан предмет с којим дете остварује комуникацију. Колико времена је потребно да бисте направили лутку по цртежу? Како настаје та магија?

Зависи од врсте и величине лутке. Најчешће је потребно 2-3 дана, ако имам времена да се само томе посветим. Дечја захвалност и усхићење након што добију лутку по свом дизајну, не могу се упоредити ни са чим. На питање како настају моје лутке, одговор је само један – настају из љубави!

Луткарство је увек имало има својеврсну моћ над малим гледаоцима, а каква је магија Ваше поетске речи?

Поезију сам почела писати као седмогодишњакиња. Захваљујући мами која ми је улила љубав према књизи, са великим ентузијазмом сам рано почела низати прве стихове и риме. То су биле песме о другарицама, комшијама, рођацима, животињама... Још увек чувам те миришљаве песмарице, и радо их прелиставам.

Од 2015. године до данас сам објавила три збирке песама за децу различитих узраста: „Боје душе моје“, „Баште из маште“, „Лет у свет“ и један драмски текст под називом „Сунчица и седам чаробница.

Моја поезија је преведена на преко десет светских језика, и заступљена је у часописима и интернационалним зборницима поезије за децу и одрасле. За књижевно стваралаштво, добила сам бројне похвале, награде и признања од којих су ми најдраже:

-награда за најбољу родољубиву песму на тему НАТО агресије 2019.  Крушевац

-награда за најбољи оригинални драмски текст за децу 2020. Трстеник

-награда „Добрица Ерић“, за најбољу песму за децу 2020. Крагујевац

-награда за најлепши златни диптих љубавних песама 2022. Мркоњић Град

Вечити Петар Пан

Мама ми говори сваки дан

да сам њен вечити Петар Пан.

Каже да никада одрасти нећу

и да је то разлог за срећу.

 

Шапнула јој је добра вила

да имам пар невидљивих крила.

По рођењу сам, каже, прист'о

да имам срце добро и чисто.

 

Открила joj је још једну тајну –

да имам душу меку, осећајну...

Зато ме, каже, Анђели пазе

док истражујем Божије стазе.

 

Разумети неке ствари не могу,

али за живот захваљујем Богу –

и мами која ме воли до неба,

љубав је све што мени треба.

                                                                     А. П

(Песма посвећена дечаку са Дауновим синдромом) 

  

За крај, реците нам неку поруку за коју верујете да је важна?

Поручујем свој деци света да љубављу својом уједине свет.

Штитите све што живи и дише – птицу, пчелицу, речицу, цвет! 

                                                                                                                                    Радован Павовић