ИНКЛУЗИЈА НИЈЕ ИЛУЗИЈА

 Интервју са Маријом Бастић

Инклузија је релативно нови концепт у васпитно-образовном систему. Због тешкоћа на које наилазимо у реализацији ове образовне тенденције, временом се она доживљава као илузорна. 

Но, инклузија захтева нове наставничке компетенције, али и људске – толеранцију, недискриминацију, разумевање... и остале животне врлине које воде ка инклузивној култури. 

Једна од оних која гаји вредности  у циљу инклузивне друштвене трaнсформације је учитељица Марија Бастић, аутор/ка и реализатор/ка пројекта „Инклузија није илузија“.

- Реците нам  шта је основни мотив који  Вас је водио ка учитељском позиву?

Одувек сам знала да ћу бити учитељица. Сад кад размислим, можда су на моје опредељење утицале две млађе сестре. Као најстарија сестра (велика разлика од 6 и 10 година) подучавала сам их и помагала у учењу. Волим да сам у друштву деце. То ме опушта, мотивише и извлачи из мене само најбоље.
Рођена сам у Београду у коме сам завршила Учитељски факултет и постипломске-магистарске студије. У Основној школи „Јанко Веселиновић“ радим пуних 17 година у току којих сам добила и звање педагошки саветник. 

- Користите драмску комуникацију у настави, али у ваннаставним  активностима се такође остварују неки инклузивни циљеви. Шта је циљ пројекта „Инклузија није илузија“?

У току свог учитељског рада, схватила сам да инклузија треба да буде потпуно нешто друго од онога што нам је наметнуто. Из велике љубави према деци, сматрам да разлике треба да постоје, али да не смемо да имамо поделе. Тако настаје пројекат „Инклузија није илузија“. То је пројекат који је непрофитног карактера, настао из чистог ентузијазма. Покренут је пре четири године када сам дошла на идеју да моји ђаци науче знаковни језик. Повезала сам се са дефектологом Иреном Чепић која је прихватила да буде део пројекта заједно са својим ђацима и Школе за оштећене слухом и наглуве „Стефан Дечански“. Тада почињемо да реализујемо луткарско-драмске радионице на којима ученици уче једни од других, друже се и стварају заједно. У јуну 2022. први школски инклузивни игроказ на знаковном језику се изводи на позорници у великој сали „Дона Шпичек“ у Дечјем културном центру Београд. „Кића и Мића у земљи црвића“ је мој ауторски игроказ који је настао у току наставног процеса. Говори о значају здраве хране, али и о значају пријатељства.

Други инклузивни игроказ настаје у сарадњи са Удружењем Best Buddies Srbija (удружење особа са Даун синдромом  и Даун синдром Београд, као и са студентима Факултета Политичких наука. Игроказ је представљен пред препуном салом „Дона Шпичек“ у Дечјем културном центру Београд, 21. марта 2023. године када се обележева Светски дан особа са Даун синдромом.

- С обзиром на то да је реализација представе комплексан процес, опишите нам са ким сте сарађивали/ко је све допринео  овом инклузивном остварењу.

У релизацији игроказа „Лепе речи“ учествовале су три социјалне групе: деца узраста 4.разреда из Основне школе „Јанко Веселиновић“, чланови удружења са Даун синдромом „Best Buddies Srbija“ и студенти ФПН смер социјални рад и социјална политика. Веома је важно напоменути да су се три месеца пре извођења игроказа реализовале луткарско-драмске радионице на којима су се сви учесници дружили, креативно стварали (правили костиме и сценографију) и учили једни од других.

Игроказ „Лепе речи“ је настао као производ доброг инклузивног рада у току кога су сви учесници из различитих социјалних група доживели подједнак успех. Дружење није наметнуто и усиљено, већ је све текло природним током. Ми одрасли смо закључили да деца немају предрасуде и да треба учити од њих!

 - Поред тога што у раду излазите ван оквира наставе, Ваши педагошки домети су снажни и у наставној/школској пракси. Колико вам лутка помаже у драмској комуникацији?

Кад почнете да радите као учитељ, морате увек радити на себи и усавршавати се како би побољшали однос са децом. На факултету смо учили које методе и технике да користимо при подучавању, али када поченте активно да радите са децом потребно је нешто више како би тај процес био бољи.

У свом раду користим луткарско-драмске игре. Веома је важно да се нагласи да то није учење глуме, већ је то метода помоћу које деца уче да уче. Осмислила сам је тако што сам прилагодила драму, игру и лутку потребама својих ђака. Тако настају луткарско-драмски игрокази који су део наставног процеса. 

- Какву то моћ има лутка?

Употреба лутке у наставном процесу нам помаже да будемо доследни у постављању правила, захтевима у учењу, а истовремено да будемо пажљиви и осетљиви на дечје емоције и потребе. Лутка нам помаже да уђемо у дечји унутрашњи свет емоција и омогући нам пут да се што боље укључимо у њега. Луткарско-драмске игре нам пружају могућност да схватимо шта је деци заиста потребно, да их волимо и прихватимо баш онаквима какви јесу, али и да их адекватно усмеравамо у наставном процесу кроз њима најважнији облик учења, игру.

Употреба ове методе учења заснива се на чињеницама да када ставрамо познато, деци блиско окружење, креирмо атмосферу која дозвољава детету да се усмери и развија когнитивне способности.

Дете које учи кроз луткарско-драмске игре има способност да разуме своје вршњаке, да се саосећа са њима и види свет из њихове перспективе.

- Како се „рађају“ занимљиве лутке? Учествују ли и деца у њиховом настајању?

Лутке настају на разне начине. Већину лутака сам направила лично ја, тако што сам се самостално обучавала преко интернета и читајући страну литературу. Тако често за себе кажем да сам самоука луткарка.
Међутим, велики број лутака настаје као производ чаробних руку мојих ђака. Претражујући интернет проналазим идеје и прилагођавам их својим потребама. Када сте у свету луткарста, доста тога и сами креирате јер идеје само навиру.
Као што сам негде на почетку напоменула, овај метод учења је осмишљен да деца сама уче и да користе драмску игру и лутку као средство до проналажења решења за одређене проблеме. Тако и лутке настају. Деца их праве тако што добију одређени проблем да реше из српског језика, математике, света око нас...Стварајући игроказе и интерактивне приче кроз игру уче.
Постоји много врста лутака. Када је то могуће, најбоље је да се изабере лутка са покретнима устима. Деци је забавно када манипулишу лутком која покреће уста. Тада имају осећај да лутки дају „душу“. У почетку правимо лутке од папира, па је деци једна од омиљених лутка зевалица.

 - Сведоци смо да се у васпитно-образовним установама све више интегришу деца којима је потребна додатна подршка. Због чега нам је важна инклузивна култура?

Учитељи немају адекватну обуку нити знање да инклузија буде квалитетна. Из мог искуства треба да будемо прво добри људи, да покушамо да створимо атмосферу и активности у којима сва деца треба да доживе успех. Управо су то радионице које су део мог учитељског рада. У таквим активностима деца пружају подршку једни другима. Инклузивна култура је важна да се уведе у првим данима школовања, јер развијамо емпатију код деце. Стварајући емпатију, толеранцију и љубав учинићемо да свима буде лепши живот. Важно је да комуницирамо једни са другима. Потражимо помоћ од колега који су обучени и који имају више знања и вештина од нас у инклузивном образовању. И најважније размишљати у том правцу да треба да пронађемо начин и пут да помогнемо себи у свом раду.

- За крај, шта бисте поручили читаоцима? Која је то порука за коју верујете да је  важна?

Моја порука је да ИНКЛУЗИЈА НИЈЕ ИЛУЗИЈА. Треба да се потрудимо да нас неправде не поделе, а потешкоће не обесхрабе. Опште добро треба да буде изнад личних интереса и једино тако можемо створити бољи свет и боље сутра за сву нашу децу.