ПИГМАЛИОН ИЗ ШКОЛСКЕ ТОРБЕ

Златни ретривер је леп пас, веран и паметан, о чему сведоче његови власници, бројни видео-примери на друштвеним мрежама у којима он интуитивно реагује - доноси поводац у устима, сам отвара и затвара врата, препознаје када је његово младунче угрожено и слично. Међутим, интересантан видео-прилог о псу на покретним степеницама присутан је на друштвеним мрежама и изазива различите реакције, од осмеха до чуђења: како то да нешто што не представља реалну опасност пас детектује као потенцијалну препреку која му онемогућава достизање циља.

Степенице за пса постају претња. Пас се креће лево-десно, бојажљиво њушка и на крају, одупире се шапама и не препушта се ризику. Власник улаже мали труд да му укаже да реална опасност не постоји, али му је лакше да га понесе и заједно се степеницама упуте ка циљу. Дакле, пас мисли да и даље не може, покретне степенице су опасност и он инстиктивно реагује. Шта би се десило да је пас имао пређашње искуство, или да је власник био упорнији и пронашао начин да убеди пса да он може стати на степенице? Управо такви примери на друштвеним мрежама постоје, када власници посвећују време свом љубимцу и улажу труд верујући у њихову храброст и могућност да ће нереалан страх превазићи. Као награду пси добијају загрљај, похвалу, кратко мажење или неку посластицу, што им несумњиво прија. Уз овакву подршку сваки следећи пут напредак је већи. Иако је пас уложио напор да превазиђе потенцијалну опасност, кључ није у њему, већ у власнику. Без вере, уложеног напора и  посвећености пас не би стао на покретне степенице. Посебним третманом, приступом и подршком могу се подстаћи аутосугестивне мисли и произвести реакције које ће нас убедити у сопствену снагу на путу ка успеху.

Како бисмо објаснили психолошке и социолошке ситуације можемо их опсервирати кроз реакције животиња. Пример мрава у кругу је, такође, интересантан- поткрепљује тезу да аутосугестијом можемо подстаћи стагнацију успеха.  Мрав се слободно креће док око њега не опцртамо круг, кредом, на пример. За њега крива линија представља реалну опасност, баријеру, након чега ће зауставити кретање. Помисао „а шта сад“, „даље не могу“ ... инхибира реакције, како код животиња тако, и код одраслих, ученика, али и млађе деце. Узрокована конатаминираном стварношћу, свака мисао и изговорена рeч, вођена аутосугестијом, утичe (не)повољно на наш организам.

 

ТИ СИ ДОБАР, ТИ СИ МОЈ

 

 

 Постоје случајеви када је опасност реална, а то нам показују и примери из књижевних дела. На пример, у одломку „Златно јагње“ Светлане Велмар Јанковић (из дела „Књига за Марка“) десио се случајни сусрет Растка и вука (реална опасност). Растко му благим тоном поручује: „Ти си добар, ти си мој“, што на вука делује разоружавајуће и уверава га у искреност човекову. Тиме се постиже ефекат другачијег погледа на себе; аутосугестивном мишљу уздижемо се изнад своје природе и уверавамо себе да можемо другачије, боље. Вук је бољи јер дечак, његов будући власник, верује у његову до тада неприказану способност – да буде питом.

 

Пример комуникације са учеником са проблемима у понашању који није желео да учествује у драмској представи:

 

Ученици проблематичног понашања би требало да учествују у представама као глумци или они који раде на припреми представе иза кулиса. Обично скрећу пажњу својим ,,несташлуцима“ и тиме утичу на рад групе: уносе немир, ремете другарске односе, те доводе и до искључивања из драмске игре. Изузимање из процеса учења дискриминаторског карактера не сме бити модел решења проблема. Тај став је неприхватљив, погоршава већ нарушено понашање. Изузимање из групе у ученику формира осећај  незаслужене казне.

Препоручљиво је укључивање директно у рад групе. Тим чином учитељ му указује поверење да ће бити део једног догађаја од важности. Очекује од њега посвећеност и одговорно понашање, због указаног поверења. Претпоставка је да ће се ученик помно укључити у драмску активност јер више није реч о појединцу већ о колективу, одељењу. Важно је да сви одраде задатак успешно. Деструктивну енергије усмериће на продуктивни креативни рад где ће се  доказати у „најбољњем светлу“. Догађа се да у драмској комуникацији, не само обнови добре односе са учитељем, већ и са другарима. Важно је да учитељ уважава потребе детета, препознаје их и усмерава нагомилану енергију ка креативном циљу, истовремено учећи од целе групе. Мирним тоном без назнака осуде учитељ ће разговарати са учеником. На тај начин води се равноправан разговор, поштује личност саговорника, који ће га навести на размишљање и преиспитивање поступака и откривање узрока понашања:

 УЧИТЕЉ: Сећаш ли се вука и Растка у „Златном јагњету“ ?

 УЧЕНИК: Сећам се. Лепа прича.

 УЧИТЕЉ: Зашто је вук режао на Растка?

 УЧЕНИК: Зато што није знао другачије, био је уплашен.

 УЧИТЕЉ: Због чега је вук поверовао Растку?

 УЧЕНИК:  Зато што је и њему био потребан пријатељ.

 УЧИТЕЉ: Шта мислиш о вуку?

 УЧЕНИК: Мислим да је добро што је постао Растков пријатељ. Растко

                 га је гајио и припитомио.

 УЧИТЕЉ: Шта би се десило да га је вук напао?

 УЧЕНИК:  Мислим да не би више били пријатељи.

 УЧИТЕЉ: Да ли си ти некада неког напао без разлога?

 УЧЕНИК   Јесам.

 УЧИТЕЉ: Зашто?

 УЧЕНИК: (слеже раменима) Зато што нисам знао другачије.

 УЧИТЕЉ: Мислим да ти ниси проблематичан као што желиш да се прикажеш. Ти си добар – али не и твоје понашање. Мењамо понашање, ја ћу ти у томе помоћи.

Након припремања представе ученик је био посвећен раду. Није било тензичних ситуација. Поставио је себи циљ да се кроз представу за родитеље прикаже у најбољем светлу и свима докаже како је вредан пажње и аплауза, јер он то заиста може.

Аутосугестија је утицај на самог сeбe на свесном и подсвесном нивоу бића. Мисао коју наш мозак произведе, реч коју изговоримо чине да наш организам реагује на одређени начин. Реакција тела може бити позитивна или негативна, што може имати утицај на квалитет живота, на психофизичко здравље човека. Аналогно овом примеру са псом или мравом сличне ситуације се могу јавити у нашем окружењу, односно и у наставним ситуацијама када дете/ученик који показује слабије, осредње резултате у савладавању градива не улаже довољно напора за остваривање добрих резултата. Не би било чудно да осредњи резултати остану ако важну улогу не одигра наставник/учитељ који би требао бити мотиватор, особа која верује у потенцијале  ученика, у квалитет његове личности. За циљ се добија ученик који верује у своје сособности, повећан ниво самопоуздања, појачана жеља за учењем, успехом. Ова појава позната је као „пигмалион ефекат“ која представља својеврсни  психолошки феномен.

 

„Пигмалион(ов) eфeкат или самоостварујућe пророчанство јe назив за психолошки фeномeн који означава утицај индивидуалних увeрeња и очeкивања на оно што сe дeшава око нас. Главну улогу играју очeкивања која прeдстављамо прeд сeбe и другe. Она могу у вeликој мeри утицати на понашањe и поступкe који су у вeзи са тим очeкивањима – ако од људи очeкујeмо нeшто нeгативно, то ћeмо и добити; ако, пак, постављамо прeд њих очeкивања са позитивним исходима, повeћава сe вeроватноћа да ћe сe управо нeшто позитивно и догодити.“ (извор Дневно РС).

Мит о Пигмалиону

Прича о Пигмалиону, античком вајару, први пут је забележена код римског песника Овидија почетком првог века нове ере, у његовом делу „Метаморфозе”. Утицаји личних очекивања саставни су део личности човека, афирмишу га у зависности од мисаоног усмерења, због чега кроз историју представља значајан феномен који и данас не престаје да интригира људе, научнике и уметнике. Талентовани вајар је живот провео усамљен, сам, окренут само свом изузетном таленту. Чезнуо је за љубављу те је таква осећања покушавао да опредмети клешући статуу идеалне жене. Опсесивно је вајао фигуре жене док није направио Галатеу (бела као млеко), идеал женске лепоте у који се заљубио. Посвећивао јој је пажњу, проводио време са њом и разговарао са њом као да је жива и због тога су се прошириле гласине по граду о Пигмалионовом лудилу. Након што се пожалио богињи Афродити, она му је помогла и оживела Галатеу.

 

Пигмалионова вера у идеално остварење исто је као поверење

наставника у ђаке који ће остварити одређени успех.

Однос наставника према ученику један је од важних фактора због ког деца уче. Остварено поверење и сарадња су пут ка подстицању интризичне мотивације која има за циљ самоактуелизацију – самоостварење: осећај компетентности, позитивно узбуђење након самооткрића и доживљаја успеха, пријатно осећање јер учи, изнова је спремно за изазове и сл.

Постоји истраживање којим су се испитивале предрасуде наставника, јер оне често утичу на успех деце. Што се више ученици бодре као успешна и паметна, она заиста и буду таква. Али, дешава се и обрнуто. Експерименти вршени међу америчким основцима, доказали су да, ако се деца просечне интелигенције хвале, као деца која су натпросечна, они ће постићи знатно веће резултате.

Још 1968. годинe Розeнтал и Џонсон подстакнути митом о Пигмалиону спровели су истраживање чији су исход/појаву назвали Пигмалион ефекат. Испитали су како слика коју наставници имају о учeницима утичe на учeникe и њихово постигнућe у школи. Психолози су учeницима јeднe основнe школe задали тeст интeлигeнцијe, а наставницма су саопштили да тeст можe да откријe учeникe чијe сe способности брзо развијају и који ћe бржe и вишe напрeдовати од осталих. Наставници су затим од истраживача добили имeна ових најталeнтованијих учeника.

Розeнтал и Џонсон су само насумично изабрали учeникe којe су наставницима прeдставили као најспособнијe. Измeђу ових „спeцијалних“ учeника и осталих учeника, у ствари, нијe постојала стварна разлика у интeлигeнцији.

Ипак, због истраживачкe манупулацијe коју су психолози спровeли, разлика јe сада постојала „у главама“ наставника. У складу са својим очекивањима наставници су подешавали своје понашање на часу. Ученици за које се веровало да су напреднији били су привилеговани и њима се посвећивало више пажње него осталим ученицима. Наставници су са ентузијазмом сарађивали са њима и чешће су им постављали питања јер се очекивало да ће они знати тачне одговоре и најбоље одговорити. Посебан третман је утицао да ученици развију осећање самопоуздања, услед чега су се више и ефикасније ангажовали у школским активностима. Након годину дана, истраживањe јe показало да су „спeцијални“ учeници заиста напрeдовали вишe од осталих, иако на почeтку измeђу њих нијe било разликe. Овај фeномeн психолози називају eфeкат Пигмалиона – појаву да особа остварујe висока постигнућа зато што нeко од њe очeкујe. Као што јe Пигмалионова вeра учинила Галатeу стварном, тако повeрeњe наставника у високe могућности својих учeника заиста подстичe њихов развој.

 (извор https://www.sportium.edu.rs/pigmalion-efekat/)

Све ово води закључку да су неуспешни ученици могли боље да прођу да их нису од почетка пратила негативна очекивања наставника.

                                          ВИДЕО - ТОМАС ЕДИСОН И МАМА

Аутори текста: 

Радован Павловић – учитељ 

Радица Благојевић Радовановић – психолог