Поводом обележавања дана рођења песникиње Десанке Максимовић, 16. маја, упознајемо вас са просветним радницима који су и сами поете. Они своје умеће уносе у учионицу и снагом лирског духа оплемењују дечје душе, учење чине лакшим, а наставу интересантнијом. Из златиборског краја представљамо Љиљану Андрић, учитељицу ОШ „Миливоје Боровић“ у Мачкату. Поред учитељског позива и ангажмана у књижевности, Љиљана Андрић је својим радом значајно допринела културној баштини завичаја.
Ауторка је неколико књига поезије које је представљала на многим фестивалима.
Због чега сте одлучили да постанете учитељица?
Још у основној школи манифестовале су се моје просветарске предиспозиције - пружала сам вршњацима помоћ у раду и објашњавала домаће задатке. После завршене гимназије, морам признати, један од фактора због којих сам уписала Учитељски факултет је тај што сам студирала у свом граду, нисам морала да се адаптирам на нове услове живота, а била сам и помало неодлучна при избору занимања. Међутим, током прве године студирања, за време стручне праксе заволела сам учитељски позив и схватила да је ово мисија којом желим да се бавим остатак живота. Сада не знам да ли бих, да сам изабрала неки други позив, умела оволико да уживам у раду.
Учитељи су често свестране личности. Међу њима има
спортиста, певача, уметника. Када сте почели да пишете поезију и шта вас је
подстакло?
Да ли су неко књижевно дело или аутор утицали на ваш уметнички изражај?
„Не бих да сам ко и они, нек ме пусте, знам ја где ћу, зато јавни проглас дајем“ ДА ОДРАСТЕМ, Е БАШ НЕЋУ!” Успела сам да сачувам дете у себи, искрено радовање свакој ситници која нас окружује, љубав према игри, другарима, знатижељу, уметничку црту да видим лепоту тамо и где није директно експонирана... Инспирација су ми ђаци, њихови несташлуци, хтења, жеље, неслагања, могућности, искреност, непосредност, ведрина, лепота одрастања. Свему додајем и средину, лепоту природе и лепоту духа људи који ме окружују.
Како се кроз поезију може учити математика, природа и друштво или неки други предмет?
Поезија је игра речима и кроз риму на неосетан начин деца индиректно уче, усвајају знања која се иначе не усвајају лако. Кроз песме у загонеткама, деца развијају самостално и логичко мишљење, чак и имају мотивацију да и сами изразе своју креативност стварајући стиховане питалице. Имамо сликовите и занимљиве паное у учионици, па спонтано и несвесно усвајају садржаје, развијају фотографско памћење.
Десанка Максимовић је у својој поезији имала три
главна мотива – дете, игру и природу. Која нит још спаја вас и чувену
песникињу? Шешир се не рачуна.
Најлепша крива линија на свету – осмех. Нисам имала част да је лично упознам, али су ми асоцијације на њено име – мио и топао осмех, смиреност, љубав која зрачи из погледа. Осмех разоружава, детаљ који је немогуће не приметити, шири позитивну енергију, чини да кораци кроз бивствовање буду лакши и амортизује животне потешкоће.
Зашто је поезија важна за младо биће?
Поезија негује позитивна осећања код деце, развија емпатију, толеранцију,
мотивише их да се друже и склапају нова пријатељства, али их истовремено учи
многим животним мудростима и пружа им поуке.
Сарађујем са песницима и композиторима који су такође просветни радници и
који добро познају потребе дечје душе и њихове жеље. Како поезија оплемењује
дечје душе, тако и музика кроз композиције оживљава стихове. Зато су између
поезије и музике нераскидиве везе. Своју љубав према поезији преносим и на
своје ученике, који се радо одазивају на литерарне конкурсе, показујући своја
песничка умећа. На многим од њих су награђивани и похваљивани.
Моје песме су објављиване у многим
часописима, као и у антологијама за децу, нашле су место и у антологијама
композиција. Учесник сам бројних међународних песничких и музичких фестивала у
Србији, Босни и Херцеговини и Црној Гори. До сада имам објављене четири књиге: „Шта ћу кад сам дете
лета” („Пегаз”,
Бијело Поље, 2016); „Акорди стихова”, компоноване песме
на моје стихове („Љубостиња”, Трстеник, 2017); коауторску књигу са др Љиљаном Ђуровић „Еколошка дечја
права и обавезе” (Друштво учитеља Горњи Милановац, 2018); коауторску
књигу са учитељицом Луцијом Тасић ,,Природи на радовање” (ОШ „Десанка
Максимовић” Косовска Каменица, 2020).
Имам бројне примере добре праксе, захвалнице, дипломе, као и награде на међународним фестивалима музике за децу.
Учитељ у мањој сеоској средини ужива велико поштовање родитеља ученика, као и осталих становника. На свежем и чистом ваздуху смо, па имамо и могућност непосредног контакта са природом – држање часова у природи и физичких активности, што је врло битно за дечје здравље и правилан развој. Мањи је број деце, упућени смо једни на друге, пружамо међусобну помоћ, сарађујемо и ван времена и тема посвећених настави.
Које занимљиве акције сте организовали са ученицима?
Најучесталија нам је екологија, чишћења школског дворишта и околине, прикупљање материјала за рециклажу (папир, стакло, лименке). Наша школа има статус Еко школе и веома смо активни у свакој акцији коју организује. Израђивали смо различите украсне и употребне предмете и учествовали у хуманитарним акцијама (Неке од њих су „Помоћ за Марту”, „За Мињу”, хуманитарни пакетић) и на ђачким вашарима .
Колико су родитељи присутни у животу школе на селу?
У свом досадашњем раду (18 година стажа), заиста имам све похвале на рачун родитеља. Одлични су сарадници, удруженим снагама делујемо у интересу напретка деце. Подржавају сваку нашу идеју, радо се укључују у заједничке акције, предлажу нове, интересују се за напредак деце. Уважавамо једни друге, поштујемо, сарађујемо и пружамо добар модел понашања. Иако живимо у малој средини и овде су родитељи запослени у фирмама, огромна већина њих довољно времена посвећује деци, њиховим потребама и склоностима.
Да ли је у плану нова књига поезије или неки пројекат са ученицима?
Едукативни садржаји са тематиком из српског језика, математике и света око нас стрпљиво чекају свој тренутак да угледају светлост дана. Песме се увелико користе широм региона и верујем да би било лепо упаковати их у корице и имати на једном месту. Стихови из градива су већ обучени у музичко рухо (компоновани су) и када би се заједно нашли у једној књизи, то би био комплетан спој поезије и музике. Што се пројеката тиче, увек смо динамични ‒ обележавамо тематске дане и недеље, активно се укључујемо у хуманитарне акције, а често се идеја о новом роди на самом часу. Морам да похвалим ученике, увек радо прихватају све што је другачије, неустаљено, истраживачко и у свему испољавају своју креативност.
Постоји ли песма која Вас најбоље описује?
Радујем се
дашку ветра и покрету,
јутру што ме зраком буди
и топлини драгих људи.
Радује ме цвет што лати,
лептир пољем док крилати,
цвркут птица, мирис бора,
песма цврчка, зов мора.
Зеленило, души храна,
тишина и смирај дана,
облак што се небом шета,
све то воли дете лета.
Нема коментара:
Постави коментар