Управни и неуправни говор је наставна јединица која се обрађује у 3. али
се знања проширују у 4. разреду. Ова наставна јединица прилично „задаје муке“
ученицима, како због препознавања модела, тако и због њиховог правописног
обележавања. Ученици се често срећу са његовом применом у литератури, књижевним
остварњима, дијалозима... Међутим, у литератури наилазимо на недоумице око
писања управног говора и његовог означавања.
(Извор: „О обележавању управног говора“)
Душанка Кликовац, Научни састанак слависта у Вукове дане, 42/3, 2013. (15−42)
Постоји дилема како означавати упитне и узвичне реченице у управном говору
у 2. моделу. Пример:
1. „Долазиш ли?“ упита Милан.
2. „Долазиш ли?“ ,
упита Милан.
Ова два случаја правописци обично не разматрају, а када га помињу
одлучују се да [,] нема. (Броз, 1892, Болић и др. 1996.) Став нема образложење.
У пракси се практично подједнако користе
ОБА решења.
Прво:
ако се зарез пише, онда се памти само једно правило: да се УГ одваја зарезом од
пишчевог говора, било да на крају УГ не стоји ниједан знак, било да стоје
упитник или узвичник. Пешикан и др. Препоручују и [−] у дијалозима и [„“] у
монолозима.
Најприкладнија решења (што значи да су
утемељена на аргументима, подржана аналогијама, сразмерно једноставна, налазе
се у правописима и устаљена су у пракси):
„Доћи ћу.“
Милан рече: „Доћи
ћу.“
„Доћи ћу“, рече
Милан.
Милан рече: „Доћи ћу“
– али се не помаче. (ради истицања)
„Доћи ћу“, рече
Милан, „одмах.“
„Долазиш ли?“, упита
Милан.
„Дођи одмах!“, викну
Милан.
„Долазим...“,
замишљено рече Милан.
Тиме би се искључила
следећа решења:
„Доћи ћу“.
Милан рече: „Доћи
ћу“.
„Долазиш ли?“ упита
Милан.
„Долазиш ли?“ – упита
Милан.
„Доћи ћу – рече Милан
– одмах.“
„Доћи ћу, рече Милан,
одмах.“
У пракси се поступа
углавном по првом решењу.
Марко рече: „Доћи ћу.“
Марко рече: „Доћи ћу“.
Друго решење има само
једну аналогију и то са изостављањем завршне тачке испред зареза:
Он рече: „Доћи ћу“. – „Доћи ћу“, рече
он.
Прво решење има више
аналогија:
„Доћи ћу.“ – Он рече: „Доћи ћу.“ – Марко упита: „Долазиш ли?“ – Марко рече: „Доћи ћу. Дођи и ти.“
(Извор: „Српски језички атеље“)
1. „Колико је сати“?,
упита Марко.
2. „Колико је сати?“ −
упита Марко. (ретко се употребљава)
3. − Колико је сати? −
упита Марко. (често се употребљава)
Требало би писати “?, по аналогији са цртом.
Израз „нагомилавање
знакова“ односи се на речи у којима се јављају и [−] и [,].
Нпр.: − Ах, ти си − рече Тоби, − нисам те видео.
Тамо где се управни
говор одваја од пишчевих речи користи се [,].
Егон
Фекете
(Извор: „Писменица“ https://www.pismenica.rs/jezicke-nedoumice/)
ПРАВИЛНА УПОТРЕБА НАВОДНИКА
Писање тачке пре или после наводника
Настављајући своју причу, рече: „Како ствари
стоје – биће густо”.
У овом примеру изостављена је тачка која
завршава реченицу говорника (дошла би испред знака извода), а написана је као
битнија она која закључује целу реченицу.
Међутим, ово није чврсто правило којег се увек
треба држати. Често се тачка стави одмах уз слово, па тек онда знак извода.
Овај поступак оправдан је нарочито уколико је пишчев текст само најава, иза
које следи развијен и целовит навод.
У већини случајева писац текста може сам
одредити, у односу на важност информација, да ли ће тачку ставити пре или после
знака извода.
Наравно, уколико је навод само реч или израз
који нема карактер реченице, тачка обавезно долази иза знака извода: Програм је
отворен „Бечким валцером".
У уџбеницима за 3. и 4. разред издавачке куће „Логос“
примеењује се горе наведено правило („Долазиш ли?“, упита Милан.) према чему
се водило приликом припреме и реализације угледног часа.
______________________________________________________________
Нема коментара:
Постави коментар