ЗАЧЕПИМО ПРЕДРАСУДЕ

 Међународни дан особа са инвалидитетом

Школа кроз своје образовно-васпитно деловање је увек настојала да повеже сегменте из школског и ваншколског живота – различите сарадње са спортским, медицинским,  културним установама, или установама за безбедност и заштиту грађана. Неретко школе сарађују и са невладиним организацијама или установама чији рад подржава и локална самоуправа. Између осталих циљева школа тежи да ученицима укаже на важност сарадње различитих групација, њихово деловање као добар пример како треба образовно-васпитно деловати у социјалном предузетништву једног демократског друштва. Нарочито ако се ради о осетљивим групама људи, као што су особе са инвалидитетом и њиховој корелацији са школом, јавном установом. То се постиже тако што се активности на годишњем нивоу планирају, интегришу у план одељењског старешине или план ваннаставних активности.

КРЕАТИВНОСТ ПОМЕРА ГРАНИЦЕ ХУМАНОСТИ

Ова успешна прича настала је у оквиру пројекта „Успостављање иновативне социјалне услуге Инклузивни саветодавно-едукативни и социо-терапијски центар за подршку деци са сметњама у развоју и особама са инвалидитетом и њиховим породицама у Граду Ужицу“, који спроводи Град Ужице у сарадњи са Удружењем инвалида церебралне и дечје парализе Ужице у оквиру Програма локалних иницијатива за социјално укључивање и смањење сиромаштва – Подршка развоју иновативних модела за социјално укључивање LIP 2 којим координира Тим за социјално укључивање и смањење сиромаштва Владе Републике Србије (SIPRU) уз подршку Владе Швајцарске. 

НЕДЕЉА БОРБЕ ПРОТИВ ДИСТРОФИЈЕ

 

Поводом обележавања „Недеље борбе против дистрофије“, Савез дистрофичара Србије са својом чланицом Удружењем дистрофичара ЗО Ужице под мотом „Заједно градимо бољу будућност“ организовао је завршну централну манифестацију на Градском тргу у Ужицу. Недеља борбе против мишићне дистрофије установљена је 1973. године и од тада се обележава сваке године, а ове је обележена низом активности међу којима су онлајн кампања на друштвеним мрежама, састанци са надлежнима у ресорном министарству и централна манифестација. Ове године тај догађај уприличен је на Градском тргу у Ужицу уз подршку Министарства за рад запошљавање и борачка и социјална питања и Града Ужица. По речима Предрaга Бакића председника Савеза дистрофичара Србије, ово је начин да се скрене пажња јавности на проблеме и могућности особа са инвалидитетом:

БЕСЕДНИШТВО ЖИВИ

 Човек је биће заједнице, али је и биће дијалога. А беседа као форма комуникације даје простор на којем је могуће засејати природност, спонтаност, искреност, али и слободно излагање препознатљиве реалности која има све шансе да се претвори у искуство и живот. Беседе они који трагају за истином, лепотом и смислом. Истином, наглашавам, јер мудри људи су препознали да је истина несавладива силама зла, за нас је она чврст, непоколебљив темељ на којем можемо трудбено и сигурно зидати кулу животне радости.Негујући беседу посвећену животу и раду поетесе Десанке Максимовић, сматрамо да негујемо и чувамо сопствени идентитет.

ЦРТАЊЕ – КОМУНИКАЦИЈА СА УНУТРАШЊИМ СВЕТОМ

Друштвене игре, поред развоја социјализације, солидарности, контроле емоција, утичу и на развој индивидуалних карактеристика код детета, на пример како савладати љутњу у „Не љути се човече“ (које  сам у детињству звао „НАљути се човече“). Међутим, мало је друштвених игара које добро иницирају машту, радозналост и ликовну перцепцију.

ПОЕЗИЈА КАО ИГРА И УЧЕЊЕ - интервју

Интервју са учитељицом и песникињом Љиљаном Андрић

Поводом обележавања дана рођења песникиње Десанке Максимовић, 16. маја, упознајемо вас са просветним радницима који су и сами поете. Они своје умеће уносе у учионицу и снагом лирског духа оплемењују дечје душе, учење чине лакшим, а наставу интересантнијом. Из златиборског краја представљамо Љиљану Андрић, учитељицу ОШ „Миливоје Боровић“ у Мачкату. Поред учитељског позива и ангажмана у књижевности, Љиљана Андрић је својим радом значајно допринела културној баштини завичаја.

СА ПРАВОПИСОМ ЛАКО

 

Не каже се узалуд за неки тежак несавладив посао да је сизифовски. Улаже се напор како би се остварио циљ, али тај „камен“ никако да откотрљамо на жељени циљ, јер приликом губитка снаге громада се скотрљала у подножје  брда. Шта би се десило да Сизиф реши проблем и изгура камен на врх брда? Можда  би  са врха брда спознао нови понор, а онда ново узвишење... и све испочетка. Овај пример из античке митологије персонификује узалудност посла, што оне који су жељни учења не сме обесхрабрити и убедити да је тежина неке материје  или изазова несавладива.