ПОСЕБНИ И РАЗЛИЧИТИ

Бити посебан данас свакако може бити синоним за различитост. Такав атрибут изискује различита тумачења и контраверзе. Међутим, „посебан“ не мора бити етикета која указује да је дете на известан начин чудно – другачије, и то не ако се створи клима у разреду у којој ће се свако дете осећати једнако вредним.

 Ова појава појављује се још у школским клупама када је нечија необичност очигледна, било да је условљена неким развојним недостатком, особеношћу или  даравитошћу. Тако, данас имамо појаву где је изврсност  омаловажена, јер је општост и просечност у већини.

     А шта ако би сви били посебни на неки начин? Можда свако од нас има нешто што нас чини јединственим и друштвено вредним? Свакако, свет би изгледао лепши ако би се сви тако осећали, јер не би било ни појаве дискриминације, јер су сви посебни и различити. Данас у окружењу колективне општости под стегама просечности, посебност се урушава, јер све што је добро, а искаче из оквира општег, наилази на осуду и тежњу да се упросечи.

     Бити другачији тумачи се као бити чудан, што међу вршњацима наилази на отпор, омаловажавање и дискриминацију. Без толеранције.

Толеранција је реч која се данас олако изговара. Заправо, она  је синтеза  више моралних начела које би човек требало да има не би ли био исправан и пожељан грађанин савременог друштва. Само толерантни, правични, са великом дозом емпатије, можемо ученицима бити добар модел, јер је то неопходно за развијање духа и свести социо-емоционалне личности ученика.

УЛОГА УЧИТЕЉА

    Улога учитеља је та да створи једну климу како би општа слика била прихватљива за све. Управо то, ми учитељи, морамо подстицати и гајити код детета, указивати му на то да је сопствена слика лепша од оне која нам се чини да није, и да је слика о другима вредна исто колико и наша. Тако се прави равнотежа између толеранције и нетолеранције, где може лепо да се учи, без омаловажавања, дискриминације и сегрегације.

     Узмимо пример животиња. Наиме, свака је створена за нешто, свака је посебна на свој начин, а притом различита од друге. Све оне имају исте потребе, а могу бити  у групама као једно друштво које функционише. Ако нешто научимо од њих биће нам лакше да деци објаснимо да је добро бити другачији од других, а да ипак сви могу функционисати јединствено.

      У ОШ „Алекса Дејовић“ Севојно, једној од модел школа у Србији која негује инклузивно образовање, у издвојеном одељењу у селу Злакуса, одржана је завршна представа 4. разреда „С оне стране дуге“. Представа је извођена за родитеље, наставнике и ученике школе. Подстакнут питањем ученика: „Да ли је тачно да ако се прође испод дуге може се постати неко други?“, написао сам драмски текст у ком је свако од ученика био нека животиња која се запутила испод дуге, у неки други свет, лепши од сопственог. А није ли тако и у животу, пожелимо да будемо оно што нисмо, залутамо у магли кризе идентитета. У тој замисли и жељи да будемо лепши у својим очима и очима других, можемо начинити грешке.

Представа истичe јасну поруку: Останитe то што јeстe, посeбни и различити и учи дeцу да бeз обзира на то што јe занимљиво бити нeко други, трeба волeти и поштовати сeбe. Након овог извођења представа је наставила да живи. 

  „С оне стране дуге” једна је од награђених активности за допринос образовном друштву у ком се негују људске вредности,  на конкурсу фондације Жане Борисављевић „Ухвати живот”  (Образовање плус). Препозната је прво као завршна представа 4. разреда основне школе, која је касније наставнила свој „живот“ у Удружењу инвалида.

У сардњи са Удружењм инвалида церебралне и дечје парализе и Друштва параплегичара Ужице, који су аутори пројекта о инклузивним драмским радионицама, реализовали су представу у пуној сали народне библиотетке. Учествовало је једанаест учесника од којих су четири учесника чланови Удружења инвалида церебралне и дечје парализе, четири ученика ОШ „Алекса Дејовић“, један из Уметничке школе Ужице, васпитач из предшколске установе „Полетарац“ и један родитељ.

Представа има слојевиту поруку, скривену, али снажну:

     Децо, ми не бисмо то што хтесмо,

 не требамо ништа крити,

остаћемо то што јесмо…

                                           

   ПОСЕБНИ И РАЗЛИЧИТИ

 На уверљив, сугестиван начин, публици преносе особе са тешкоћом у развоју, јер оне, кроз животиње, поручују да су сами себе прихватили такве какве јесу, и да су њихов недостатак претвориле у посебност. Као такве оне „пливају“ у бујици живота. А, зар није тако и у животу?

Глумци у представи: Ана Ђокић (жирафа), Марија Карадаревић (ној), Никола Јовановић (крокодил), Павле Марић (лав), Нађа Јанковић (газела), Рада Радојевић (зебра), Сара (кобра) и Анђела Вучковић (мува), Јана Ђокић (мајмун), Милица Рабасовић (слон) и Ксенија Шупић (крунасти ждрал).